Srčani udar nastaje kada srčani mišić ostane bez kiseonika ili hranljivih materija, a to se dešava kad se smanji ili potpuno prekine protok krvi kroz koronarne krvne sudove koji ishranjuju srčani mišić.
Osnovni uzrok promena na koronarnim krvnim sudovima (krvni sudovi koji ishranjuju srčani mišić, ima ih dva: leva i desna arterija) je proces ateroskleroze.
Promene na koronarnim krvnim sudovima mogu napredovati postepeno sa pojavom sve težih simptoma i na kraju pojavom potpunog začepljenja, što uzrokuje infarct ili može doći do iznenadne pojave simptoma i naglog razvoja infarkta kada dolazi do pucanja (rupture) aterosklerotskog plaka koji potpuno začepljuje krvni sud.
Osnovni uzroci koji dovode do razvoja ateroskleroze a kasnije i infarkta miokarda su:
- nepromenljivi faktori – pol (muški pol), godine života i genetsko nasleđe;
- promenljivi faktori koji se mogu značajno umanjiti terapijom i promenom načina života – pušenje, povišen krvni pritisak, gojaznost, fizička neaktivnost, masnoće u krvi, šećerna bolest i preterano konzumiranje alkohola.
Pored aterosklerose postoje i drugi, doduše ređi, uzroci infarkta miokarda, a to su:
- spazam koronarnih krvnih sudova;
- tahikardija (ubrzan srčani rad);
- hipertireosa;
- izrazito nizak krvni pritisak (naročito donji pritisak ispod 50 mmHg izaziva anginozne tegobe).
Infarkt miokarda je vodeći uzrok smrtnosti i invaliditeta u svetu.
Od kardiovaskularnih bolesti godišnje u svetu umre oko 4 miliona ljudi, dok 1,8 miliona umire od infarkta miokarda.
Infarkt miokarda podjednako se javlja kod oba pola ali muškarci oboljevaju u mlađem životnom dobu, dok se kod žena pojavljuje u velikom procentu u postmenopauzalnom periodu kada se gubi zaštitni efekat estrogenog hormona.
Dominantan simptom kod infarkta miokrada jeste bol u sredogruđu koji je karaktera pečenja, stezanja ili pritiska, koji se može širiti u levo rame i u levu ruku, u obe ruke, u leđa, između lopatica ili u vrat i na donju vilicu (češće kod žena).
Jačina bola može biti blaga do jaka i ne prestaje na promenu položaja tela.
Bol kod diabetičara i starije populacije može biti veoma blagog intenziteta i može se zameniti da potiče od kičme ili od mišića u grudnom košu.
Ako se radi o infarktu miokrda donjeg zida može se desiti da ne postoji bol već gastrointestenalne tegobe i to u vidu mučnine i nagona na povraćanje.
Kod nekih ljudi prvi simptom infarkta miokarda može biti poremećaj ritma a da nema bola.
Bol može biti praćen i drugim simptomima kao što su preznojavanje, osećaj nedostatka vazduha, malaksalost, omaglice, lupanje srca i bledilo kože.
Kada se pojavi bolu grudima koji traje duže od pola sata i ne popušta na primenjene tri lingvalete nitroglicerina uzetih u razmaku od 5 minuta, treba odmah pozvati hitnu pomoć koja će pacijenta prebaciti do bolnice, jer akutni infark miokrada je urgentno stanje koja zahteva brzo postavljanje dijagnoze i adekvatnu terapiju.
Poznato je da pacijenti koji dođu do bolnice u prvom ili u drugom satu (pa čak i do 6 sati) imaju velike šanse da se spreči veliko propadanje srčanog mišića a samim tim i da spreče kasnije razvoj
srčane slabosti.
Dijagnoza infarkta miokarda se poastavlja kada pacijent ima dva pozitivna znaka od moguća tri:
- karakteristične promene u EKG (treba znati da u 40% infarkta miokarda EKG je normalan);
- karakterističan bol u grudima;
- porast kardiospecifičnih enzima (CK, CK-MB troponin T ili I).
Najranije se dijagnoza infarkta miokarda može postaviti pomoću eha srca kada se vide odgovarajući ispadi
kontrantilnosti.
Nakon postavljene dijagnoze akutnog infarkta miokarda potrebno je što pre otvoriti začepljen koronarni krvni sud i to pomoću lekova (fibrinolitička terapija) ili još bolje ako za to postoje uslovi kateterom (koronarografski) i postavljanjem stenta.
Treći naćin lečenja jeste kardiohiruška operacija sa postavljanjem by passova (arteriskih i venskih), ali to se radi elektivno odnosno kasnije kada se pacijent stabilizuje.
Fibrinolitička terapija podrazumeva primenu lekova koji se daju venski i koji vrše razlaganje tromba u koronarnom krvnom sudu.
Njihova primena povećava rizik za krvarenje kako u mozgu tako i u gastrointestinalnom traktu.
Primenjuje se ili od strane ekipe hitne pomoći ili u bolnicama koje nemaju salu za katerizaciju.
Koronarografija i PCI je minimalno invazivna metoda koja u poslednjih dvadesetak godina preuzima primat u lečenju akutnog infarkta miokarda.
Kod ove metode se putem arterije u preponi ili ruci ulazi kataterom do srca (pacijent je sve vreme budan i može na ekranu da prati ceo process i bez bolova) i onda se vrši razbijanje tromba i širenje
krvnoga suda balonom i nakon toga postavlja stent i uspostavlja protok kroz koronarni krvni sud, a srčani mišić dobija dovoljnu količinu hranjivih materija i kiseonika i zaustavlja proces izumiranja srčanih vlakana.
Nakon intervencije pacijent mora da koristi dvojnu antiagregacionu terapiju (Aspirin 100mg i Clopidix 75mg ili Brilique 60mg) 12 meseci, a nakon toga Aspirin 100mg do kraja života.
Kod koronarografije primenjuje se contrast koji je najčešće jodni pa treba prijaviti da li ste alergični na jod i veoma je važno pratiti bubrežnu funkciju (kreatinin i ureu) jer contrast oštećuje bubrege i zbog toga treba nakon intervencije piti dosta tečnosti.
Kardiohirurgija je terapijska metoda koja se primenjuje kod pacijenata kod kojih je rizik za postavljanje stentova veliki (suženje glavnog stabla leve koronarne arterije, suženja na mestima račvanja arterija, trosudovna bolest, difuzna suženja koronarnih arterija).
Operacija se vrši tako da se postavljaju premošćenja by passovi između aorte i distalno (odnosno niže) od postojanja suženja na koronarnoj arteriji.
Za premošćenje koriste se arteriski graftovi (a. mammaria interna ili delovi arterije radialis iz ruke) ili venski (od v safene) sa noge.
Arteriski graftovi su prohodni od 15 do 20 godina a venski oko 10 godina.
Operacija se može vršiti na zaustavljenom srcu pomoću aparata za extrakorporalnu cirkulaciju ili na kucajućem srcu.
Sa razvojem farmaceutske industrije dolazi do pojave velikog broja medikamenata koji se primenjuju u lečenju infarkta miokrda i koji omogućavaju bolje preživljavanje bolesnika kao i sprečavanju komplikacija nakon infarkta, a pre svega razvoj sistolne srčane slabosti i poremećaja ritma.
Od lekova najčešće se primenjuju sledeći: antitrombocitni, beta blokatori, antikoagulansi, nitroglycerin, analgetici i lekovi za regulaciju faktora kardiovaskularnog rizika.
Antitrombocitni lekovi acetilsalicilna kiselina, klopidogrel, tikagrelol, prasugrel sprečavaju agregaciju (lepljenje) trombocita i početak procesa stvaranja novog ili rast već nastalog ugruška koji začepljuje krvni sud.
Ovi lekovi se primenjuju odmah nakon postavljanja dijagnoze infarkta miokarda i naročito su bitni da se daju pre koronarografije i dialatacije.
Nakon postavljanja stenta dvojna antiagregaciona terapija se sprovodi 12 meseci, kasnije samo aspirin do kraja života.
Od nuspojava može nastati povećan rizik za krvarenje i tegobe od gastrointestinalnog trakta.
Beta blokatori smanjuju puls i samim tim smanjuju potrošnju kiseonika u srčanom mišiću i tako mogu smanjiti veličinu infarkta. Takođe smanjuju rizik od pojave novog infarkta miokarda.
Postoje jasni dokazi da povećavaju preživljavanje nakon infarkta.
Od nuspojava bitne su bradikardije i bronhospazam kod plućnih bolesnika.
Nitroglicerin spade u grupu vazodilatatornih lekova, odnosno dovodi do širenja krvnih sudova i povećava protok kroz tkivo srčanog mišića, smanjuje intenzitet bola, kao i preload opterećenje srca pa je veoma efikasan kod pacijenata sa visokim krvnim pritiskom.
Od nuspojava glavne su glavobolja i hipotenzija.
Antikoagulantna terapija: heparin i niskomolekularni heparin, primenjuju se uz antitrombocitne lekove u akutnoj fazi infarkta miokarda.
Analgetici dovode do ublažavanje bolova u akutnoj fazi miokarda. Od analgetika koristi se morfijum intravenozno ali veoma često daje mučninu pa se može uz njega primeniti i metoklopramid koji sprečava povraćanje.
Nesteroidne analgetike (diklofenak, brufen, ketonal i sl) treba izbegavati jer daju značajne kardiovaskularne komplikacije.
Nakon akutne faze infarkta miokrda treba primeniti lekove koji će delovati na faktore rizika za koronarnu bolest: statine za smanjenje masnoća u krvi, lekove koji će regulisati šećernu bolest, kao i lekove koji regulišu krvni pritisak (ACE inhibitore, ARB blokatore).
U prvih mesec dana nakon infarkta miokarda nije dozvoljeno davanje Ca antagonista, a kasnije se mogu dati za regulaciju krvnoga pritiska, ali samo ako nema srčane slabosti (EF preko 40%).
Nakon preležanog infarkta miokarda bolesnik se otpušta na kućno lečeenje uz preporuku da se promeni stil života i da se primeni program kardiopulmonalne rehabilitacije u trajanju od 8 do 24 nedelja.
Treba smanjiti telesnu težinu, prestati pušiti i pravilno se hraniti.
Potrebno je smanjiti unos kalorija i dovesti BMI na ispod 25 kg/m2 odnosno obim struka kod muškaraca 94cm i niže, a kod žena 80cm i niže.
Takođe primeniti dijetu sa smanjenim unosom holesterola i zasićenih masti.
Kao primer ove dijete je mediteranski način ishrane.
Takođe smanjiti i unos soli sa ciljem smanjenja krvnoga pritiska (do 3g soli dnevno je dozvoljeno).
Veoma važna stavka nakon preležanog infarkta miokarda je i fizičko vežbanje.
Treba 3 puta dnevno vršiti aerobne vežbe i to sa postepenim povećanjem intenziteta (najbolje su lagana šetnja i vožnja bicikla).
Nakon infarka doživotno je zabranjena teža fizička aktivnost kao što su kopanje, riljanje, košenje kao i cepanje drva.
Seksualna aktivnost spada u umerenu i nije zabranjena nakon infarkta miokarda, ali postoji mali rizik od pojave aritmije i ponovne ishemije.
Za seksualnu aktivnost ste spremni ako na 2. sprat možete da izađete bez tegoba.
Nakon infarkta nije dozvoljena upotreba lekova za erektilnu disfunkciju (Viagra, Cialis, Levitra) ako u terapiji postoje lekovi nitrati produženog dejstva (Dilkoran 80, Isosorb R, Monizol i sl).