Atrijalna fibrilacija je najčešći poremećaj srčanog ritma.
Njena učestalost je od 0,4% do 1% u opštoj populaciji do 60 godina starosti.
Učestalost kod starijih od 65 godina kreće se od 2% do 5%, a 8% kod starijih od 80 godina.
Atrijalnu fibrilaciju karakteriše nepravilan srčani ritam, a njene manifestacije kreću se od asimptomatskih do kardiogenog šoka i teških cerebrovaskularnih komplikacija.
Uzroci nastanka atrijalne fibrilacije mogu biti kardialni i nekardialni.
Kardialni:
- reumatska bolest srca;
- ishemiska bolest srca;
- sistolna srčana slabost;
- valvularna srčana bolest;
- hipertenzija;
- kardiomiopatije;
- kongenitalni poremećaji;
- oboljenja sinusnoga čvora.
Nekardijalni:
- prekomerna upotreba alkohola;
- tireotoksikoza;
- šećerna bolest;
- plućna embolija;
- moždano krvarenje;
- postoperativni;
- izolovana atrijalna fibrilacija.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničke slike i EKG-a, dok za procenu stanja srčanog mišića stanja srčanih zalistaka i otkrivanje prisustva tromba u levoj pretkomori neophodan je ultrazvuk srca.
Ponekad je potrebno staviti i holter EKG 24h i uraditi test opterećenja.
U nekim slučajevima potrebno je uraditi i elektrofiziološko ispitivanje.
U anamnezi bolesnici se najčešće žale na simptome u vidu lupanja ili preskakanja srca, gušenja, otežanog disanja, bržeg zamaranja, vrtoglavice i nesvestice i stezanja u grudima.
Lečenje atrialne fibrilacije zahteva primenu lekova (antiaritmika) i lečenje pridruženih bolesti.
Od antiaritmika najčešče se polazi sa Ca antagonistima (Verapamil, Cortiazem R) ili beta blokatorima (Bisoprolol, Metoprolol).
Kada se pojavi atrijalna fibrilacija veoma često imamo pad krvnoga pritiska, zato što dolazi do porasta pulsa između 120 i 150 otkucaja u minuti.
Nakon smanjenja pulsa lekovima dolazi i do normalizacije ili porasta krvnoga pritiska.
Od antiaritmika u kasnijim fazama koriste se Propranolol, Darob mite, Flekanid (ukoliko EF nije ispod 40%) i Amiodaron.
Upotreba antiaritmika treba da bude obazriva i pod kontrolom kardiologa zbog neželjenih dejstava sa mogućim i smrtnim ishodom.
Adekvatan izbor antiaritmika je ključan jer se može pomoću njih izvršiti konverzija u normalan sinusni ritam (ukoliko leva pretkomora nije preko 5cm i ukoliko atrijalna fibrilacija ne traje duže od 5 godina).
Uz antiaritmike obavezno je koriščenje antikoagulantne terapije da bi se sprečio nastanak tromba u levoj pretkomori i nastanak cerebrovaskularnih komplikacija (embolijski CVI).
Postoje dve vrste antikoagultne terapije i obe se primenjuju kod atrijalne fibrilacije.
Jedna grupa su varfarini (Farin i Acenokumarol) kod kojih se doza podešava na osnovu INR, i treba voditi računa o hrani – izbegavati zeleniše koji su bogati vitaminom K.
Druga grupa su NOAK lekovi (Xarelto, Eliquz i Pradaxa) kod kojih se ne vrše nikakve kontrole i može se sve koristiti u hrani, ali je skuplja varijanta (od 5.000 do 7.000 dinara na mesečnom nivou).
Nefarmakološki oblici lečenja podrazumevaju sinhronu elektrokonverziju, ugradnju pejsmejkera (pacemaker) i defibrilatora, radiofrekventnu ablaciju i operativno lečenje.